Slušajte uživo:

Online radio UM

Gledajte uživo:

Radio u bojama

Slušajte uživo:

Radio Otvorena Mreža

Samir Šestić: Voditi borbu za život djeteta je najteža, najiscrpljujuća i najneizvjesnija borba

30. 10. 2020 - 18:59
|
|
by udrimuski.ba
|
foto: udrimuski.ba

Ovo je priča o malom klinji Otvorene mreže, Farisu Šestiću. Voditi borbu za život djeteta je najteža, najiscrpljujuća i najneizvjesnija borba. Momente kada dijete lebdi između života i smrti ne može nijedna riječ opisati, kao ni snagu koju roditelji dobijaju u tim momentima. Ne osvrću se ni na šta, ne boje se nikoga, ne prezaju ni od čega. Krici majki koji ne izlaze iz nijemih usta, molitve očeva i snaga djece koja se bore za život poznata je itekako svima nama u Otvorenoj mreži.

U emisiji Udri muški gostovao je otac Farisa Šestića, koji je bio bitke zajedno sa njim, i koji je izgovorio jednu rečenicu koja je ostala upečatljiva, tada, iz tog perioda kada se Faris borio za život: "Batko, dijete mi umire"

Samir Šestić svoju priču započinje da je Faris sada dobro, i da je tada sa više strana pokušao da napravi nešto za svoje dijete, ali nije uspio sam. I onda sam se obratio Batku upravo tom rečenicom, i onda je krenulo sve nabolje. Samir Šestić je tada sa malim Farisom bio u Beogradu.

Pogledajte gostovanje Samira Šestića u emisiji Udri muški. 

Ružica: Na Institutu za majku i dijete bili ste tada u Beogradu, je li tako?

Šestić: Jeste. Ovom prilikom, ako slučajno sluša ili gleda, doktoricu Miru Pecov bih volio pozdraviti koja nam je tada izašla u susret i pomogla jako puno. Samo s te strane da Farisa smiri, njegovo stanje tada je bilo jako uzburkano, i da nam pomogne da preživimo do Francuske, do Tuluza doktora Garniea i putem Otvorene mreže, ljudi koji su nas dočekali tamo. Ja uvijek tu kažem, mi roditelji se borimo i kad nam kažu "vi ste hrabri, vaki, naki", ja ne znam koji roditelji to ne bi napravio za svoje dijete. Tako da to je tako, ali kad počnete gubiti konce, kada polako se vrata u vašoj državi zatvaraju, onda počnete tražiti nešto drugo. Pa svi ta vrata zatvaraju, pa dođete u priliku da govorite sa lijekarima u Sarajevu " šta da radimo, dajte nam mogućnost da odemo vani ili nešto", pa na svoju ruku odemo i završimo u Beogradu, i tamo su praktično rekli: "mi vam ne možemo pomoći."

Ružica: Koliko Vam je upravo to bilo važno, da Vam doktori kažu da Vam ne mogu pomoći i da postoji riješenje za Farisa na nekom drugom mjestu?

Šestić:  Ta priča je bila i u Sarajevu, ali prikrivena. Samo ste čuli po hodnicima ono " Joj trebali bi ste vani otići negdje tražiti nešto" ovako onako.

Ružica: Ali niko ne nudi neko konkretno riješenje?

Šestić: Doktorica tada, direktorica bivša, ona je rekla da ima mogućnost da se ode u Englesku, ali da smo dobili instrukcije iz Engleske da oni rade potpuno isto što bi trebali raditi i ovi u Sarajevu. Mada tu u Sarajevu mi nismo imali tada nikakve rezultate.

Ružica: Šta se ustvari desilo Farisu tada?

Šestić: Pa Faris je došao na operaciju slijepog crijeva, bol u stomaku, sepsa je došla poslije zato što ja lično mislim da  potrefio se vikend to je 25. april bio 2011. godine, kad je onaj praznik prvomajski, znate i sami da tad ostanu na dežurama ljekari koji, ja mislim da nisu imali dovoljno iskustva. u samom tom poslu jer sam se ja poslije raspitivao u našoj otvorenoj mreži, u našem program, vašem programu je bio i doktor iz Livna, anesteziolog, kojeg sam ja sreo u Toulousem koji mi objasnio da kad dođe do takve perforacije slijepog crijeva ovaj se ne otvara taj mali rez već se otvara stomak, crijeva se vade, čiste i ovo da ne bi upravo došlo do sepse, što nije urađeno kod Farisa i onda su počele komplikacije, došlo je trovanje, sepsa, zastoj bubrega i sve ostale stvari, znate mislim ne volim ih ja lično ni ponavljati ali kako se zove, tad je Faris bio kritičan i najkritičniji je bio u tom periodu u Sarajevu i mogu pohvaliti samo ekipu gore na intenzivnoj njezi. Ja iskreno nisam ni znao da ima intenzivna njega, misleći da poslije operacije, da je intenzivna njega ono gdje smo bili sa Farisom poslije operacije. Ali ta intenzivna njega je izvukla u prvom momentu Farisa i onda, uz sve komplikacije koje je on tada imao i sve, to je trajalo praktično pola godine, borba sa visokim pritiskom i svime time i onda naša inicijativa stalno da odemo negdje da tražimo drugo mišljenje i onda nam je odobreno da odemo ono neko malo žučnijem razgovoru je bilo: "Hoćete li u Beograd? Hoćemo!" Hoćemo da izađemo da probamo i to, i otišli smo u Beograd, taj put je bio jako težak za Farisa, ovaj praktično su ljekari bili iznenađeni kad smo se pojavili Beogradu, kako je uspio i preživjeti taj put. Ja to znam porediti sa kao da ga je Alan Ford izrežirao u Grunfovom vozilu nekom i tako dalje, ali uglavnom preživjeli smo to sve, u Beogradu smo imali još jednu kriznu situaciju kada je Farisu bilo nakon tog puta srce bila jako oslabljeno i završio je na intenzivnoj i na dijalizi jako sporo, 72 sata, ovaj kako se zove, bio je pun vode i svega toga i ovaj i tu su ga uspjeli spasiti i tad su nam po drugi put rekli da nam je dijete u u božjim rukama pa ako vam ljekar kaže znači da on praktično tada više ne može ništa napraviti, očekuje nešto više nego svoje mogućnosti što može da priušti pacijentu, ali eto Faris je borac. On je inače po prirodi kao mali bio jako stabilan, živ.

Ružica: Iako krhko djeluje.

Šestić: Pa tako djeluje ali vjerujte da, da, da, da možda sad poslije svega ovoga je malo onako, ali on je bio kakv, niste ga mogli smiriti. Ako mu kažete i naružite ga, sjedi Farise, smiri se, ne smiješ više tu, on zaspe jer nije navikao da on sjedi nikako, da  miruje i tako, i bio je pun snage pun energije i tako i to su nam i rekli onaj u Francuskoj, da ga je to u suštini i sačuvalo, da je bio jako zdrav, jak  u svemu tome i tako, u Beogradu nas dočeka doktorica Mira Peco koja je sticajem okolnosti bosanka, mostarka, završila fakultet u Beogradu, ostala u Beogradu, šef je nefrološkog odjela u dječijoj klinici i ona je nas samo molila da mi što prije izganjamo, ona je rekla mi možemo pomoći Farisu, ali je to dug put koji on vjerovatno ne bi preživio. Vani, tad je pominjana bila klinika u Hajdelbergu, ovaj bi mogli u Engleskoj mu jako pomoći, ovaj i brzo i efikasno sa svojim medikamentima i svime time, ali onaj, mi smo se onda borili i tad sam se ja vratio u Sarajevo, ovaj i upoznao, došao kod Batka, direktno rekao gdje smo, šta smo, kako smo. Tad je odmah bila ponuđena priča Toulouse, da se ima ugovor u Francuskoj,  hajmo u Francusku. Ja sam zamolio Batka, jer sam već poslao papire u Heidelberg. Za Francusku da iskreno kažem nisam čuo, jesam čuo kroz vas kod vaš program jer sam ga pratio još iz doba dok je Batko bio na radiju sa Mimom Šahinpašićem i strankom kokuza i svemu tome, rekoh da vidimo šta će reći Hajdelberg, međutim Hajdelberg, mi smo tad bili u Beogradu, nas je odbio. To mi je bio najteži dan, vjerujte u svemu tome jer sam mislio, mi smo predavali u Englesku, Beč, u Italiju smo slali papire, svi su nas odbili, Hajdelberg mi je ostao nekako kao ono zadnja šansa, čak smo našli neku rodbinu blizu Hajdelberga koji bi došli po nas. Sve smo nekako to u glavi isplanirali, kako da prebacimo Farisa do Hajdelberga, ali onda je došla ta odbijenica, onda sam ja postao svjestan ko je jedan Šamim Šestić, Faris Šestić, Ulaz u Hajdelberg tada je samo bio 32000 eura. I onda je Batko pokrenuo program Toulouse, to je veče bilo, kiša je padala, ja sam bio, Enesa je bila sa Farisom u bolnici, ja nisam mogao tada biti prisutan, hodao sam po Beogradu, vjerujte po kiši, razmipljajući pta da uradim i onda me je Alma Kapo nazvala i rekla Samire, možeš li kako doći do doktorice Amire Peco, doktor Garnier je pristao da liječi Farisa u Francuskoj u Toulouse, i vjerujte tada, ja sam došao u bolnicu, Enesa me ovako izbezumljenih očiju gleda, mokar kao miš, i potrefi se, to je Farisova sreća, nafaka da kažem, da to veče bude dežurna doktorica Amira Peco, da to veće bude doktor Garnier u dežuri u Francuskoj, i ja sam samo u mobitelu imao mail koji mi je proslijedila Alma i rekla evo kontakt da doktorica pošalje trenutno stanje Farisovo i da ta komunikacija krene. I, ovaj, to veče u suštini su se vrata otvorila. Mi smo mislili idemo sutra, i ja sad u priči sa doktoricom, i ona kaže ne može, kako ne može, zašto ne može, ja već pričao sa Batkom, avion će ako treba da nas čeka u Beogradu na aerodromu, sve ćemo mi riješiti, nije problem i to sve. Ne, kaže, ja moram prvo Farisa pripremiti da on može podnijeti put, a vama ne treba privatni avion, ne morate se izlagati tome, ja ću Farisa pripremiti da on može da otputuje regularnim avionom i sve to. E super, rekoh, i zbog troškova i zbog svega, ja sam počeo ganjati, e onda ide drugi problem. Neče niko od aviokompanija da vozi takvog pacijenta, da preuzima odgovornost. I naiđemo u Boegradu, na Jatovom štandu, na čovjeka, ja sam došao do Jata zadnjeg, ono prošao sam sve ove aviokompanije i ništa, nema teoretske šanse da bude, ali naš čovjek, ja ću tako reći, ovaj u Beogradu je rekao haj ti malo sjedi, jaću pokušati nešto, tamo-vamo i on je vrtio, vjerujte to preko dva i po sata. Ja sam njemu donosio sok, rekoh hoćeš sendvič, bilo šta, samo da ne popusti tu priču, i on me je samo pozvai i rekao evo, riješili smo, idete , on je rekao, ići će kolicima do aviona, onda se ti napravi lud, samo ga zgrabi, jer tad Faris nije hodao , tad je zbog ležanja, toga svega šta je preživio bio nepokretan, bio u kolicima. Kaže, samo ga pokupi, u Jatovom avionu ti neće biti problem, kad već dođeš tamo, idete preko Rima, napravi se lud pa pšta bude, bude, neće valjda biti problema, i tako mso mi na kraju, ono dovukli nas specijalno do aviona, mi prvi ulazimo kao pacijent, i oni piloti mene gledaju, ja Farisa zgrabim ono, oni su razmišljali beli dijete izeo, to je prirodna reakcija, i ja sam prošao tamo, Enesa za mnom, to je bilo to, mi smo se smjestili. U Italiji su nas dočekali, svi su putnici izašli, onda su nas došekali s aposebnim vozilom, ja sam opet se napravio lud, Farisa izvadio u kolica, smjestio, jer je to bila karta da kolicima dođete do ulaza u avion i onda bi on trebao sam, svojim nogama da uđe tu, inače sve ostale procedure zahtjevale su nalaze njihovih ljekara i tako smo došli u Rim, i u Rimu je bila još jedna stresna situacija, kad su rekli da je taj let otkazan, pa onda da će kasniti dva sata. faris, nemamo tlakomjer da mjerimo pritisak, da li da mu dajemo terapiju, da li da ne dajemo, on je nakav klonuo, umorio se. To je za njega strašno bilo, nakon maltene osam mjeseci provedenih u krevetu, u bolnici. Mi smo njega, čak imaju slike, bile su i na otvorenoj mreži, kako on leži u tom nekom, gdje smo mi čekali, ta kolica da nas pokupe i onda najednom, ja sam hodao, samo gledao kako se vrte oni letovi, istom najednom s epojavio Toulouse, joj Enesa, rekoh idemo, i to je to, došli su po nas, na isti način smo ušli u taj avion, i onda sreća najveća moja, možete misliti roditelja koji dođe u stranu zemlju da liječi dijete, sav po sebi isprepadan, e dočekaju vas koordinatori otvorene mreže. To mi je vjerujte, sav teret je spao sa mene, rekoh ja sam sad doveo dijete tamo gdje treba, sad preuzima ta ekipa maltene to, i onaj, ljudi koji znaju jezik, koji poznaju kompletnu proceduru oko svega toga, mi smo jako brzo u hitnu stavljeni, prebačeni u klinički centar, dječiji odjel u Toulouse, tamo su nas dočekali, Farisa smjestili, dođete soba, piše na vratima Faris, već sve je pripremljeno, sve je tu. I onda smo rekli evo došli smo, pa čemo vidjeti šta će biti, i onda prošlo je dan-dva, pta god krenu oko Farisa, mi se počnemo petljati kao roditelji, jer smo tako navikli u ove dvije bolnice, praktički smo mi davala terapiju Farisu, mi smo vodili računa o tome, on je tad krvario iz nosa, i ovo i ono, rekoh pazite molim vas, i onda je došao doktor Garnier, i kad se predstavio, evo ne znam, vi ga poznajete ali akad je prva priča bila, doktor Garnier, profesor doktor Garnier, meni je slika bila jedne starije osobe, sijede vako-nako, dođe jedan mlad momak, neobrijan, Snoopy na majici, u starkama i farmerkama i kaže ja sam prof. dr. Garnier, ja i Enesa oči izbečili, ja gdje dođodso, jadna majka, šta je ovo. I onda je on nama rekao, sjedite, smirite se, je li vi nama vjerujete? Ma rekoh, da vam iskreno kažem šta smo sve prošli, ljekarima više ne vjerujemo više skoro ništa. Evo ovako kaže, za tri dana će biti to, za pet dana će to, za deset to. Praktično je i tako bilo, i ja i Enesa smo se onda opustili, prepustili praktično dijete njima. Kaže vi ste tu samo da zabavite dijete, da nema osjećaj da je u bolnici ,da je razdvojen od ans, i sve to. I onda je Faris osjetio neku, on se počeo opuštati, sav je bio nekakav napet, sav je bio zategnut. Dođe Elda oko njega jadna vako, on nikakav, dođe Mirela pa ga pokušava nešto animirati, pa mu kupovali plišane igračke, tek nakon nekih deset-petnaest dana se on opustio, i onda je pošeo se smijati, zezati i u to je uletio i, u međuvremenu, i Batko, i onda je to, stvarno krenulo tačno onim tokom kako je dr Garnier rekao.

Ružica: Sama transplantacija, kako je protekla?

Šestić: Pa sama transplantacija, mi smo ovaj, u suštini, to je bit otvorene mreže, to je bit, mi stalno pričamo u ovim, pratim svo vrijeme otvorenu mrežu već zadnjih deset godina, priča se o transplantacijama, ali gdje je ona priča prije transplantacije. Tada nema medicinskih centara, ovih za kojima mi žudimo da su uz nas i da su sve. Nema, tad je bilo jedino, kad sam pokucao ovdje na vrata, tad su mi se vrata otvorila. Trebalo je prvo spasiti život Farisu, pa tek onda doći do transplantacije i pitanje je da li ćemo doći do transplantacije, i tu skidam kapu Batku, i ne samo za Farisa, ta je priča uglavnom kod većine ljudi, dođu tamo kad vide koliko medikamenata troše za određene stvari, pa ne mogu biti ni donori a hoće da pomognu svojima, pa ih svedu sa šake lijekova na 4 lijeka, pa mislim to, prvo treba doći do toga. Ne kažem ja, evo ja sad, mi imamo jako dobro iskustvo sa pedijatrijom gore, sa doktoricom Dankom Pokrajac, to je žena borac, to je žena fenomenalna, ona vodi sada trenutno troje djece koja su transplantirana, ja ne znam kako ali sticajem okolnosti isto godište kao i Faris, sva trojica. Mali Planinčić Nedim, ovaj ja mislim Salčinović i moj Faris. Mene je iskreno ono sad, joj ko će sada, dijete prelazi u odrasle, a ne bih da izgubim tu pomoć koju imam, brigu od doktorice koja 24 sata dostupna i koju nisam navikao ovdje u Sarajevu da bude, to sam navikao u Francuskoj. Pprije sam kontaktirao dr Garniera, evo nedavno sam ja komunicirao sa dr Rostangom, koji je zadnji pregled u decembru mjesecu, kad smo išli u Francusku, bilo se iskomplikovalo, pojavila su se neka antitijela, i naši su ljudi ovdje pomislili da je krenulo odbacivanje.

Ružica: Da, ali to kažu da su redovno praktično procedure, koje se određenim terapijama sasvim normalno...

Samir Šestić: E upravo to, to smo saznali kad smo otišli u Francusku. Praktično smo otišli, neću reći bezveze, nije mi žao što smo otišli u Francusku, kaže trošak i ovo, jeste bio je trošak i u redu, ali ja lično smo to snosili trošakm ja lično, jer federalni zavod, dobio sam rješenje ali do danas ja nisam to naplatio, zato što sam morao, ja sam u suštinu uspostavio kontakt prije nego sam dobio rješenje, otipao sam prije nego sam dobio rjepenje od federalnog zavoda. Zašto, zato što sam morao, jer ako dođete i u situaciju da vam ljekari ovdje kažu, Samire, nismo 100% sigurni, ali možda je krenulo odbacivanje. Sa tom rečenicom meni je sve rečeno, ja odoh, nemam šta čekati ovdje, čekati rješenje, ne pada mi na pamet.

Ružica: Koliko ste čekali rješenje?

Samir Šestić: Nije to trajalo dugo, opet kažem, prof dr Danka Pokrajac je pokrenulo jako brzo, odobreno sa svih strana, i tada, vjerujte, evo sutra ujutro ja letim za Francusku, ja dobijam rješenje, ne na ruke, al itelefonski. Iako smo podnijeli zahtjev za Grenoble, copy paste mašina, ona kod naših ljudi koja je tu, kađe evo imate odobrenje da letite, da ovo da ono u Toulouse, kakav rekoh Toulouse? Ja trebam u Grenoble. Ajoj greška, nema veze, kad se vi vratite mi ćemo to sve ispraviti, sve će biti u redu i ja sam otišao tako. Da bi kasnije kad sam predao, ja sam dobio sve putne troškove, što se toga tiče, rješenja, odlaska jer tad sam otišao svojim autom, jer u Grenoblu nema aerodroma, od Lyona bi se morali, gdje bi sletili, voziti vozom, i ovako i onako, i odna smo odlučili da idemo svojim autom, i tu u ptiču upada kraljica mala Irma, pratilac Batan odmah rekao, Samire šta god ti treba od mene, meni rekao daj samo nekoga kordinatora, ako može Irma, onako lijepa, simpatična, prodorna, da je vidite kad treba da se bori za pacijenta, rekli bi krhko stvorenje ali ono stvorenje je nešto strašno.

Ružica: Vratiti ću  se malo na tu pričao rešenjima, ne kritikujući nikog, nego prosto da se ne dešavaju takve stvari ubuduće. Govorili ste o tome da postoje procedure koje se moraju ispoštovati i prije odlaska, takve su procedure vezano i za predtransplantacijske preglede, nije samo transplantacija kao stvarni trošak to što jeste, tropšak je svaki  inakon transplantacije, svaka kontrola, svaki imunosupresiv, sve je to određeni trošak. Ono što je najvažnije je spasiti ljudski život, ali mi smo nekako zarobljeni u tim administrativnim procedurama koje koče kompletan sistem u funkcionisanju i u brzini smaoj da se nešto realizuje u našoj zemlji. Evo na neki način i vi ste imali slična iskustva.

Samir Šestić: Pa jeste, ne znam zašto je to tako, pokriveni smo tolikim papirima, i sad ono, imaju oni skečevi na you tube, kad ona doše da ovjeru neku stvar, pa evo ovaj papir, pa evo ovaj, pa evo ovaj, e to je kod nas, nepregledna jedna situacija, evo dok vi dođete do nečega, Evo da kažem, ja sa Batkom, evo izborili mso se za Farisa u ovom prvom dijelu priče, i dobili, uključila se na kon te borbe, kad se Faris vratio iz Francuske, počeo ići ovdje na dijalizu, i čekali smo vrijeme kad smo dogovorili transplantaciju u Toulouse, majka je donor, prošla, ja sam odmah na prvom testu otpao, i pripremamo Farisa znači za transplantaciju. Ja i Batk osmo otišli, Davor nas je vozio, u bolnicu, trebao nam je papir, da se potpiše samo, da oni snose troškove transplantacije preko federalnog, odnosno komisija da odobri to. Ja ne znam zašto je to tako, na jednu gromadu od čovjeka, ja dobijem telefonski poziv kaže, vas ćemo primiti, ali molim vas da Batko izađe da ne bude tu. Batan kaže, idi samo sredi, završi, i mi te čekamo tamo. To mi neće nikad biti jasno, ja dobijem taj papir, i mi odemo sa svim tim, da im nismo dobili taj papir, meni je Batko tada rekao nemoj se sikirati, akcija je tu. Tad smo mi prekinuli akciju koja je bila za Farisa, jer bi kršili zakon, znači vodio je računa o svim tim stvarima, za koje ga možda sada terete i ne znam, ja i porodica, Faris je jako ogorčen, kad je čuo tu priču da je Batko u zatvoru, Pa je li on tata nekoga ubio, šta je uradio, objasniti djetetu kojem je on lik jednog Deda Mraza, koji mu je donio sve dobro u životu, i koji je donio, nije Faris samo u svojoj priči, Faris prati svu priču koja ide svo vrijeme što se tiče otvorene mreže, i Batan je nama uzor neki, majka Farisu, neću reći otac, ne mogu, ali majka. I nije mi jasno da takav čovjek sjedi u zatvoru, da čeka neka stvari, a, to mi nikad nije neće biti jasno, toliko smo bili ogorčeni da sam ja počeo, kud rekoh ne odoh vani, dosta mi je više i ovih zezanja i oko ovih papira i oko svega. Ja sam tad Batku kad sam se borio za Farisa rekao sreća da sam u ovoj državi, tamo rekoh komšija do komšije ne priča, ne komuniciraju nikako rekoh, odakle meni tolike pare da nije ovoga svijeta u BiH, našeg svijeta vani.

Ne mogu da shvatim da takvom čovjeku koji je napravio toliko dobro, pa eto nek je napravio, ja ne mogu da pomislim na to, i nešto loše, da ga zatvore zbog toga, pa evo stvarno, evo ne znam pravo, akademski sam obrazovan čovjek, ne razumijem se u te stvari, ali čovjek advokat je fino rekao to je takva vrsta parnice, građanska. Pa ja sam potpisao ugovor isto sa Otvorenom mrežom kad je bilo pitanje Farisa, jer je takva procedura, treba postojati neki pravni odnso između stranka u svemu tome, gdje. šta, kako i kako završiti. I opet ja sam potpisao na onu cijenu koja je bila zacrtana 24-25 hiljada eura, a nije bila tolika, bila je duplo više, a svjedoci smo, more pacijenata koji su otišli preko optvorene mreže, odu sa jednom dijagnozom, a tamo ih zadrže, do ne znam koliko, sve su to troškovi.

Ružica: Da bi se pripemio organizam za transplantaciju moraju svi parametri da budu...

S. Šestić: Upravo tako, mi smo planirali ostati toliko a ostali smo tri mjeseca.

Ružica: Da, o šta uraditi tada kada shvatite da je taj iznos potrošen, vratiti pacijentu...

S. Šestić: Evo nisam završio jednu stvar, u avionu u Rimu kad smo isšli, ja dobijem poruku da Heidelberg nas prima, pa otkud sad to? OD prijatelja koji je podnio papire u Heidelberg, koji živi tamo, s kojim smo planirali gdje bi bio smješten i gdje bi bili sve to, kaže, prima. Pa zašto? Samo zato što Otvorena mreža stoji iza vas! Kao Samir Šestić sam odbijen, ali kao otvorena mreža stoji iza vas, oni vas prihvataju. Reci zahvali im se, mi smo na putu, za Francusku, za Toulouse, mada je tada, ja ne bih htio da uvrijedim ,meni poslije BiH, moja zemlja je Francuska, ona mi je vratila dijete. Njemačka je možda pojam za medicinu, za disciplinu, za sve ostalo. Rekoh Heidelberg je možda tada veći stupanj u odnosu na Francusku, na Toulouse, i na sve ostalo. Ali imam priču i za Heidelberg, kada odete u Heidelberg, kad dođete tamo, trebate vaditi ljekarske nalaze, izvolite prvo u blagajnu, platite toliku sumu novca pa izvadite nalaze. Hoćete da izmjerite temperaturu pa odete uplatite to. U Francuskoj, ja sam račun dobio kad je Faris izašao svojim nogama, transplantiran, iz bolnice, po završetku svega, niko spomenuo pare nije. Zašto? Zato što je bio iza, gromada od čovjeka Batko, otvorena mreža, ljudi ti i sve ostalo. Niko me nije pitao imaš li pare, kako ćeš pare i ovo i ono. Šta ćeš ti uraditi po tom pitanju i ovako i onako.

Ružica: Sama transplantacija dobro prošla?

S. Šestić: Hvala Bogu, eno dokaza kući, htio sam ga povesti da budem iskren, ali zbog ove korone i ovoga svega mi jako pazimo na to.

Nije Batko samo Otvorena mreža. Batko je Sex i selo, Batko je Nemoguća misija, Batko su Nadrealisti, Batko je zubar, Batko je more drugih stvari. Čovjek koji radi i trudi se. Borili smo se za dijete obojica. On je tu bitku izgubio. Ja ne znam odakle mu ta snaga. Da li je ta snaga u tome što poznaje drugima. Vjerovatno jeste, jer on mog Farisa kaže, "ovo je moje dijete od sada, on je moj klinjo." I sad ga zovemo klinjo. Na mom mobitelu stoji ne Faris, već Mali klinjo. Za podršku Batku, na mobitel sam stavio sliku sa Farisom.

Za kraj samo želim da ostane pri pameti, da ga zdravlje posluži, da ćemo ovo prebroditi skupa. Sama peticija koja se potpisuje i poruke podrške, vidi se da ipak ljudi koji su pomogli i meni, tada kada ih je on pokrenuo, stoje iza njega i žele mu sve najbolje. I da ovu priču ako Bog da, i ako se priča da teško će biti da se nastavi, bi trebali zapeti skupa, i uvijek smo tu za vas, kao što ste vi bili za nas. Idemo dalje.