Slušajte uživo:

Online radio UM

Gledajte uživo:

Radio u bojama

Slušajte uživo:

Radio Otvorena Mreža

Čovek nije tica

08. 02. 2019 - 09:17
|
|
by udrimuski.ba/6yka.com
|
foto: Google

Eto, umro je najveći jugoslavenski filmski reditelj Dušan Makavejev.

Koji najtačnije je, svojim zanatom, označio smisao našeg socijalizma, ovaj pokazivao se često, poprilično dadaistički. Svako društveno uređenje ima takođe nešto od nadrealističke inspiracije, ljudski stvor nije nikakvo društveno biće, u tome su stari Grci grdno preterali. Čovek nije tica, kako se zove jedan Makov film, ali nije ni bilo šta drugo, što neminovno pripada prirodi, čitavo njegovo postojanje protivprirodna je pojava, ne zna se kojim načinom postala. Otud i njegov poriv ka skupnosti sasvim je sumnjiv, svaka društvena celina ugrožava svoje delove, posebno čovekolike jedinke, koje se sjedinjuju tek pukom nuždom. Tako sav socijalni razvoj prikazuje to protivurečje, tvoreći jednu sliku, opasnu, a svejedno zanimljivu.

Komunizam ovo je samo pospešio, pa mimo teških okolnosti koje donosi svaki nasilni preokret, zadržao je sopstvenu slikovitost, retku u celoj povesti ljudskoj. Ruska posleoktobarska umetnost ovo je belodano dokazala, budući razvijajući svoju avangardnost, a ova uvek je korozivna, destruktivna i, mimo toga, fulminantno kreativna. Filmsko delo Dušana Makavejeva naša je zaštitna povelja, epohe u kojoj nam je prošao život, čovek je u njega ono što zapravo jeste, metaforično biće, jedinstveni pojav u dosadašnjem poimanju svemira, iracionalno po svojim zamislima, ludo u svojim pothvatima. To je onaj provincijski atleta Dragoljub Aleksić, koji visi nad avionom, držeći se jedino zubima za opasnu letilicu. Ova predstava potiče iz predmakavejevske epohe, iz vremena pred Drugi svetski rat, Makovo doba socijalizma donosi međutim bitan dodatak, atleta Titove ere, landarajući ispod aviona, maše jugoslovenskom zastavicom.

Makavejev je sve učinio da Aleksića pokaže figurom veštačkom, artificijelnom, kako je mnogo toga u socijalizmu i bilo, više stvari činile su se „kao“, nahvao a ne nazbilj, kako stoji u Držića. Podozreva se kako Aleksić pomorno liči na Josipa Broza, obojica inače bili su bravari, oba obijala su bravu zbilje, svak na svoj način. Aleksić sam, pretvarao se već u ranijem periodu u topovsko đule, onako kako i Staljinova glumica Ljubov Orlova bivala je ispaljivana iz ruske cirkuske haubice. Cirkus je ionako bio najizrazitija pučka zabava sovjetskih ljudi, ta sumanuta surealna arena išla je, valjda kao oduška, naporedo uz onu drugu, Gulaga.

Mora se znati da je i Dušan u nekom periodu živeo u cirkuskoj kućici, navezenoj na jedan prazan plac u predgrađu. Da li se onde odmotavao život usamljenog filosofa, svetog Jeronima epohe komunizma, ili je tamo cvetao porok guste erotike, kojom prožete su sve pripovesti Makovih filmova. Jednog studenta psihologije, privrženika Wihelma Reicha, nevidljivog junaka njegovih Misterija organizma? Nema inače, kod Makavejeva okolnosti „normalnih“, kao što toga nema ni u oveštalom ljudskom životu, osim što ljudi ovo ne primećuju. Onda naš prijatelj razotkriva to na buran način, dovodeći beogradsku filharmoniju među neuke, musave trudbenike jedne srpske livnice, da onamo odsviraju svoju, ionako sasvim nadrealnu Devetu simfoniju.

Komunizam je veseo, kaže i jedan moj junak, jer mimo mnogih tegoba koje je doneo, priskrbio je ovaj slike čudačke, artificijelne, sasvim zaumne. Setite se da je sto u politbirou istočnonemačkih komunista bio postavljen nakrivo, kao da odluke, onamo donesene, odlaze očito nizbrdo. Nizbrdo otišla je čitava ta epoha, socijalne utopije, pa ipak, niz ovu trpezu, istočnoevropsku, dokotrljali su nam se u krilo toliki darovi, Maljeviča, Tatljina, Majakovskog, Babelja, a u nas najpre Makavejeva. Prikazivao je ovaj reditelj scene, katkad sušto dokumentarne, postojeće, a upravo tako otkrivao se stalni prizvuk nestvarnog, koju stvarnost sadrži. Njegov film Parada, trebalo je biti goli dokument priprema i obavljanja prvomajske svečanosti, pa ipak, masom začudnih scena izazvao je onog političara da posumnja kako ih je autor izmislio. Jer stvarnost i jeste izmišljena iz duha i namera ljudi, samo se ovo retko otkriva i obelodanjuje.

Jednu ranu knjižicu tekstova, posvetio je Makavejev, najpre svojoj životnoj družici, potom jedanaestoj tezi Marxovog manifesta. Da su filosofi do sada svet samo različito tumačili, a treba ga promeniti, ostalo je za mene i dalje upitno. Svet, nepromenljiv i tvrd, treba još uvek sve tačnije tumačiti, time možda, postajao bi drugačiji. Taj davni Makov romantizam iz naše mladosti, njegova tiha naivnost, ostala je između mene i moga druga. Pitao me je on jedanput, da li katkad vračam, kao što sam to čini. Jer priznao je da, idući ulicom u predvečerje, znao je nekad pomisliti kako će se upravo u taj čas upaliti gradska svetla; nekada se na njegovu vračku to i dogodilo, većinom ne.



Zadnje dodane

DAMIR PILIĆ U ZAGREBU: O duhovima prošlosti i povratku fašizma

„Damir Pilić kombinujući nekoliko različitih narativnih tokova donosi pred čitaoca roman koji u svojoj osnovi postavlja pitanja koja se nerado postavljaju u ovdašnjoj književnosti. Ali ne na način da ih simplificira i svodi na ispovjedno, već se dobro osmišljenim okvirom priče nastoji dokučiti i nešto više od žurnalističkog prikazivanja poznatih datosti“, napisao je u kolovozu prošle godine Lupigin suradnik Đorđe Krajišnik, u prikazu romana „Kao da je sve normalno“, zaključujući kako taj roman otvara mogućnost da se o Sarajevu i Bosni i Hercegovini, njihovoj istorijskoj složenosti i ranama govori na drugačiji i literarniji način...

23. Festival komedije "SMIJEH JE LIJEK"

JU Centar kulture i mladih Općine Centar Sarajevo, i ove godine organizovati će Festival komedije “SMIJEH JE LIJEK“. Želja nam je da na ovim 23. susretima okupimo na jednom mjestu komedije iz BiH i regiona i podarimo našim sugrađanima smijeha koji nam je tako potreban u svakodnevnici.

Preporučujemo